Детаљи о производу:

Лепљива трака је врста високе лепљиве траке са јаком силом љуштења, затезном чврстоћом, отпорношћу на маст, отпорношћу на старење и отпорношћу на корозију.

Апликација :

Углавном се користи за заптивање картона, шивање тепиха, тешке траке и тако даље. Тренутно се такође често користи у аутомобилима, шасијама и ормарићима.

Историја

Први материјал назван "патка трака" биле су дугачке траке обичне памучне тканине за патке које су се користиле за израду чвршћих ципела, за декорацију одеће и за омотавање челичних каблова или електричних проводника да би их заштитили од корозије или хабања.На пример, 1902. године челични каблови који су подржавали Менхетн мост су прво били прекривени ланеним уљем, а затим умотани у траку за патке пре него што су постављени на место.Током 1910-их, одређене чизме и ципеле користиле су платнену пачју тканину за горњи део или за уложак, а понекад је била ушивена патка трака за појачање.Године 1936. Удружење инжењера изолованих енергетских каблова са седиштем у САД навело је умотавање патке траке као једну од многих метода које се користе за заштиту каблова за напајање изолованих гумом.Године 1942. Гимбелова робна кућа нудила је венецијанере који су били спојени вертикалним тракама од патке траке.Све ове претходне употребе биле су за обичне памучне или ланене траке које су долазиле без слоја нанешеног лепка.

До 1910-их у употреби су биле разне врсте лепљивих трака, укључујући ролне платнене траке са лепљивим премазом на једној страни.Бела лепљива трака направљена од тканине натопљене гумом и цинк оксидом коришћена је у болницама за везивање рана, али друге траке као што су фрикциона или електрична трака могу се заменити у хитним случајевима.Године 1930. часопис Популар Мецханицс ​​описао је како да се код куће направи самолепљива трака користећи обичне платнене траке натопљене загрејаном течном мешавином колофонија и гуме из унутрашњих цеви.

Године 1923, Ричард Гурли Дру, који је радио за 3М, изумео је самолепљиву траку, траку на бази папира са благо лепљивим лепком.Године 1925. ово је постала шкотска марка траке за маскирање.Године 1930. Дру је развио провидну траку на бази целофана, названу Сцотцх Тапе.Ова трака се широко користила почевши од Велике депресије за поправку кућних предмета.Аутор Скот Беркун је написао да је селотејп "вероватно" модификација овог раног успеха компаније 3М.Међутим, ниједан од Друових изума није био заснован на платненој траци.

Идеја за оно што је постало љепљива трака потекла је од Весте Стоудт, раднице у фабрици убојних средстава и мајке двојице морнаричких морнара, која се бринула да ће проблеми са заптивкама кутија за муницију коштати војнике драгоцјеног времена у борби.Писала је председнику Френклину Д. Рузвелту 1943. са идејом да запечати кутије платненом траком, коју је тестирала у својој фабрици.Писмо је прослеђено Одбору за ратну производњу, који је поставио Џонсон и Џонсон на посао.Револите одељење компаније Јохнсон & Јохнсон је од 1927. године направило медицинске лепљиве траке од пачјег платна, а тим на челу са Џонијем Денојем из Револите-а и Биллом Гросом из компаније Јохнсон & Јохнсон развио је нову лепљиву траку, дизајнирану да се цепа ручно, а не сече маказама.

Њихов нови неименовани производ направљен је од танке памучне патке обложене водоотпорним полиетиленом (пластиком) са слојем сивог лепка на бази гуме (означеног као "Полицоат") који је залепљен на једну страну.Лако се наносио и уклањао, а убрзо је прилагођен за брзу поправку војне опреме, укључујући возила и оружје.Ову траку, обојену у стандардну мат маслинасту боју, војници су нашироко користили.После рата, производ селотејпа се продавао у продавницама хардвера за поправке у домаћинству.Компанија Мелвин А. Андерсон из Кливленда, Охајо, стекла је права на траку 1950. Обично се користила у грађевинарству за омотавање ваздушних канала.Након ове примене, назив "лепилна трака" ушао је у употребу 1950-их, заједно са производима од трака који су били обојени сребрно сиво попут лимених цеви.За канале за грејање и климатизацију развијене су специјализоване траке отпорне на топлоту и хладноћу.До 1960. године једна компанија из Сент Луиса, Мисури, ХВАЦ, Алберт Арно, Инц., је заштитила назив „Дуцтапе“ за своју лепљиву траку „отпорну на пламен, која је способна да се држи заједно на 350–400 °Ф (177–204 °Ц). ).

Године 1971. Џек Кал је купио компанију Андерсон и преименовао је у Манцо.] Године 1975. Кал је променио бренд љепљиве траке коју је направила његова компанија.Пошто је претходно коришћени генерички израз „патка трака“ изашао из употребе, [неуспела верификација] он је био у могућности да жигује бренд „Дуцк Тапе“ и пласира свој производ заједно са жутим логотипом патке из цртаног филма.Манцо је одабрао назив „Патка“ као „играње на чињеницу да људи често називају љепљиву траку 'патка трака'“, и као маркетиншку диференцијацију како би се издвојио од других продаваца љепљиве траке.Године 1979. маркетиншки план Дуцк Тапе укључивао је слање честитки са брендом патке, четири пута годишње, за 32.000 менаџера хардвера.Ова маса комуникације у комбинацији са шареним, практичним паковањем помогла је Дуцк Тапе-у да постане популаран.Са скоро нулте базе купаца Манцо је на крају контролисао 40% тржишта лепљивих трака у САД.] Купљена од стране Хенкела 1998. године, 2009. године, Дуцк Тапе је продата компанији Схуртапе Тецхнологиес, ​​која је у власништву породице Шуфорд из Северне Каролине.Дуцк није једина Схуртапеова марка љепљиве траке;њихова врхунска понуда се зове "Т-Рек Тапе".„Ултимате Дуцк“, који је био Хенкелов врх у линији, још увек се продаје у Уједињеном Краљевству. Ултимате Дуцк, Т-Рек Тапе и конкурентна Горилла Тапе рекламирају „трослојну технологију“.

Након профитирања од шкотске траке 1930-их, 3М је производио војни материјал током Другог светског рата, а до 1946. је развио прву практичну винилну електричну траку.До 1977. године компанија је продавала лепљиву траку отпорну на топлоту за грејне канале.Крајем 1990-их, 3М одељење трака је имало годишњи промет од 300 милиона долара, лидер у америчкој индустрији.2004. 3М је изумео провидну лепљиву траку.

Мануфацтуре

Модерна љепљива трака је направљена од било које од разних тканих тканина како би се пружила чврстоћа.Нити или предиво за пуњење тканине могу бити памук, полиестер, најлон, рајон или фиберглас.Тканина је веома танка газа која се зове "сцрим" која је ламинирана на подлогу од полиетилена ниске густине (ЛДПЕ).Боју ЛДПЕ-а обезбеђују различити пигменти;уобичајена сива боја долази од алуминијума у ​​праху умешаног у ЛДПЕ.Постоје две најчешће произведене ширине траке: 1,9 ин (48 мм) и 2 ин (51 мм).У понуди су и друге ширине.Највеће комерцијалне ролне љепљиве траке направљене су 2005. за Хенкел, са ширином од 3,78 инча (9,6 цм), пречником ролне од 64 инча (160 цм) и тежином 650 фунти (290 кг).

Уобичајене употребе

Лепљива трака се обично користи у ситуацијама које захтевају јаку, флексибилну и веома лепљиву траку.Неки имају дуготрајан лепак и отпорност на временске услове.

Специјализовану верзију, селотејп траку, која не оставља лепљиве остатке када се уклони, преферирају гафери у позоришној, филмској и телевизијској индустрији.

Лепљива трака, под маском „тракачке траке“, „траке за трке“ или „траке од 100 миља на сат“ користи се у мотоспорту више од 40 година за поправку каросерије од фибергласа (између осталог).Рацерова трака долази у широком спектру боја како би се ускладила са уобичајеним бојама боје.У Великој Британији се обично назива "трака за резервоар" у употреби у мотоспорту.

Употреба на каналима

Производ који се сада обично назива селотејп трака не треба мешати са специјалним тракама које су заправо дизајниране за заптивање канала за грејање и вентилацију (ХВАЦ), иако се ове траке могу назвати и „лепљиве траке“.Да би се обезбедили лабораторијски подаци о томе који заптивачи и траке трају, а које ће вероватно покварити, истраживање је спроведено у Националној лабораторији Лоренс Беркли, Одсек за еколошке енергетске технологије.Њихов главни закључак је био да не треба користити лепљиву траку за заптивање канала (они су дефинисали селотејп као било коју траку на бази тканине са гуменим лепком).Урађено тестирање показује да под изазовним, али реалистичним условима, лепљиве траке постају ломљиве и могу брзо да покваре, понекад пропуштајући или потпуно отпадајући.

Обична лепљива трака нема безбедносне сертификате као што су УЛ или Пропозиција 65, што значи да трака може бурно да гори, производећи отрован дим;може изазвати гутање и контактну токсичност;може имати неправилну механичку чврстоћу;а његов лепак може имати низак животни век.Његова употреба у каналима забрањена је у држави Калифорнија и грађевинским прописима на многим другим местима.

Употреба у свемирским летовима

Према НАСА-ином инжењеру Џерију Вудфилу, 52-годишњем ветерану НАСА-е, лепљива трака је била смештена на броду у свакој мисији од почетка програма Гемини.

НАСА-ини инжењери и астронаути су користили љепљиву траку током свог рада, укључујући и неке ванредне ситуације.Једна таква употреба десила се 1970. године када је Воодфилл радио у Контроли мисије, када су квадратни филтери угљен-диоксида из поквареног командног модула Аполла 13 морали да се модификују да би уклопили округле посуде у лунарном модулу, који је коришћен као чамац за спасавање након експлозије. пут до месеца.Заобилазно решење је користило самолепљиву траку и друге предмете на Аполу 13, при чему је земаљска посада пренела упутства летачкој посади.Пречистачи ЦО2 лунарног модула поново су почели да раде, спасавајући животе тројице астронаута на броду.

Ед Смајли, који је дизајнирао модификацију чистача за само два дана, рекао је касније да је знао да је проблем решив када је потврђено да се на летелици налази селотејп: „Осећао сам се као да смо слободни код куће“, рекао је 2005. Једна ствар коју јужњачки дечак никада неће рећи је: 'Мислим да љепљива трака то неће поправити'."

Лепљиву траку, која се назива "...добра старомодна америчка сива трака..." користили су астронаути Аполо 17 на Месецу да импровизују поправку оштећеног блатобрана на лунарном роверу, спречавајући могућа оштећења од спреја лунарне прашине док су возили.

Војна употреба

У америчкој подморничкој флоти, самољепљива платнена трака се зове "ЕБ Греен", јер је љепљива трака коју користи Елецтриц Боат била зелена.Такође се назива и „трака за патке“, „трака за фиксирање“, „трака за ураган“ или „трака од 100 миља на сат“—име које потиче од употребе специфичне врсте лепљиве траке која је требало да издржи до 100 мпх (160 км/х; 87 кн) ветрови.Трака је тако названа јер је коришћена током Вијетнамског рата за поправку или балансирање лопатица ротора хеликоптера.

Алтернативне употребе

Широка популарност и мноштво употреба љепљиве траке заслужили су јој снажно мјесто у популарној култури и инспирисали су велики број креативних и маштовитих апликација.

Терапија оклузије љепљивом траком (ДТОТ) је метода намијењена за лијечење брадавица покривањем љепљивом траком на дужи период.Докази о његовој ефикасности су слаби;стога се не препоручује као рутински третман.Међутим, друге студије показују да је третман љепљивом траком ефикаснији од постојећих медицинских опција.Лепљива трака се често користи у поправци ципела због своје еластичности.

Лепљива трака је коришћена да привремено поправи Апплеов проблем са прекидом позива на иПхоне 4, као алтернативу Апплеовом сопственом гуменом кућишту.

У популарној култури

Момци са лепљиве траке (Џим Берг и Тим Најберг) написали су седам књига о селотејп тракама од 2005. Њихове најпродаваније књиге продате су у преко 1,5 милиона примерака и садрже стварну и необичну употребу селотејпа.Године 1994. сковали су фразу "није сломљена, само недостаје љепљива трака".Том фрази 1995. године, када је објављена њихова књига о мазиву ВД-40, стоји: „Два правила вас воде кроз живот: ако се заглави, а не би требало да буде, ВД-40 је. Ако није заглављен и требало би да да буде, залепите то траком“.Њихова веб страница садржи хиљаде љепљивих трака које користе људи широм свијета, од моде до поправке аутомобила.Комбинација ВД-40 и љепљиве траке се понекад назива "комплет за поправку црвендаћа".

Насловни лик канадског ситкома Тхе Ред Греен Схов често је користио љепљиву траку (коју је назвао "тајно оружје мајстора") и као пречицу за правилно причвршћивање и за неконвенционалну употребу.Серија је понекад приказивала креације од лепезе лепљиве траке.Серија је имала дугометражни филм заснован на њој под називом Дуцт Тапе Форевер и објављено је неколико ВХС/ДВД компилација о употреби траке у емисији.Од 2000. године, звезда серије Стив Смит (као "Ред Греен") је "Амбасадор шкотске лепљиве траке" за 3М.

Серија Дисцовери Цханнел МитхБустерс је представила љепљиву траку у бројним митовима који укључују нетрадиционалну употребу.Потврђени митови укључују суспендовање аутомобила на одређено време, изградњу функционалног топа, једрилицу за две особе, кану за две особе (са лопатицама за селотејп), сплав за две особе, римске сандале, сет за шах, цурење отпоран канистер за воду, конопац, висећа мрежа која може да издржи тежину одраслог мушкарца, држећи аутомобил на месту, мост који се протезао ширином сувог дока, и функционални требушет у пуном обиму са самолепљивом траком као јединим везивом.У епизоди „Авион са лепљивом траком“, Разбијачи митова су поправили (и на крају заменили) кожу лаког авиона лепљивом траком и одлетели је неколико метара изнад писте.

Радио емисија Гаррисона Кеилора А Праирие Хоме Цомпанион укључује комичне измишљене рекламе које спонзорише „Америцан Дуцт Тапе Цоунцил“.